Svako traži svoje “mesto pod Suncem”
Svima nam je dobro poznato da je čovek socijalno biće. To znači da ima urođenu potrebu za svojim mestom u društvu u kome će biti prihvaćeno. Svaki čovek od malena polako gradi svoje mesto u društvu, a ponašanja i reakcije tog društva usmerenog ka njemu utiču na to kakvu će sliku imati o sebi samom.
Prvi uzori koje dete ima i čije ponašanje kopira jesu roditelji. Roditelji predstavljaju ideal za svako dete pa je potpuno prirodno da svako ponašanje, reakciju, rečnik koje ispoljavaju roditelji deca ponavljaju na identičan način. Važno je da obratimo pažnju na to da deca ne selektuju informacije koje će primiti od odraslih! Što praktično znači da su oni mali sunđeri koji i kada mislimo da su se duboko zaneli u igri ili da su fokusirani na tv program itekako čuju i primete naše komentare koje ne moraju biti upućeni njima. Neretko se dešava da se roditelj požali na rečnik deteta, a onda se i sam u priči izleti sa nekom psovkom, žargonom sl. Dete ne „kopira“ samo reči već i ponašanje. Ono „kodira“ kako je potrebno reagovati u različitim situacijama, npr. kada nastane neki problem, kako se reaguje prema različitim ljudima (starim, bolesnim, invalidima…), kada je gužva u saobraćaju i dr.
Sledeći nivo uzora predstavljaju vaspitači, učitelji, treneri… Odvajanje od kuće, odnosno uključivanje u različite vidove usluga (jaslice, vrtić, škola, sportovi i sl.) detetu daje jednu širu predstavu društva. Tada se pojavljuju novi odrasli koji predstavljaju autoritet za decu. Posmatrajući ih kroz uloge koje imaju, a koje su drugačije od roditeljskih, postaju zainteresovani za njih oponašaju ih i neretko komentarišu da bi baš voleli kad odrastu da budu učitelji, treneri, profesori jezika i sl. Njihov odnos prema detetu je veoma važan u gradnji detetove slike o sebi. Na žalost, veoma često se dešava da ukoliko dete u startu škole ili treninga ne pokaže očekivane rezultate ili u jednoj situaciji ispolji neprimereno ponašanje da mu se lepe etikete do kraja boravka u toj školi, klubu bez pružanja šanse da se pokaže u pravom svetlu.
Npr. deca su se sporečkala na času fizičkog i Darko je ljutito bacio loptu na Ivana koji je zadobio modricu. Od tada svaki put kada bi se desila neka svađa u školi po automatizmu Darko biva okrivljen. Kada se dete nađe u situaciji da bude okrivljeno za neku situaciju, a nije bio učesnik ili inicijator mnogo je važno da dozvolimo detetu da nam ispriča svoju verziju priče.
Tokom iste faze prisutan je duži boravak i interakcija sa vršnjacima. Dete se suočava sa novom situacijom. Do sada je bilo u jednoj zaštićenoj sredini bezuslovno voljeno i prihvaćeno dok u društvu vršnjaka tek treba da se izbori za svoje mesto. U ovoj fazi roditelji se često vezuju za merljiva postignuća (ocene u školi, nagrade, medalje i sl.) dok se zanemaruje značaj socijalizacije. Da bi bila prihvaćena u društvu deca nekada pribegavaju neprimerenom ponašanju. Razlog tome može biti prepoznavanje takvog ponašanja kao cenjenog i odobravajućeg od strane većeg broja dece. Na žalost, mediji takođe potkrepljuju kreiranje neadekvatnih idola pa deca stvaraju izvrnutu sliku sistema vrednosti.
Nama se često javljaju roditelji upravo sa pričom o poteškoći uklapanja deteta u vršnjačku sredinu. Nekada je razlog tome izolovanost odnosno povučenost deteta, a neretko neadekvatnost u odnosima i agresivno ponašanje. U poslednje vreme dosta se pričalo o vršnjačkom nasilju, koje zaista postaje sve veći problem ovog društva. Naš način rada u ovakvim situacijama polazi od toga da pronađemo sve one pozitivne strane deteta (kojih svako ima), da ih istaknemo i polako oko njih gradimo nove isto tako dobre. U zavisnosti od konkretne situacije i deteta kreće se od individualnih ili grupnih tretmana. Dečija psihodrama kao grupni metod rada sa decom daje odlične rezultate u ovakvim situacijama. Dete u novoj, potpuno nepoznatoj, uzrasno ujednačenoj grupi dobija šansu da izgradi jedan potpuno novi doživljaj sebe.
Ulazeći u različite uloge koje mogu biti inferiorne i superiorne u zavisnosti od ličnog izbora deteta dobija šansu da oseti različite položaje u društvu na jedan vođen i zaštićen način. Takođe dobija mogućnost da u zaštićenom kobajagi svetu ispolji neadekvatna ponašanja i oslobodi se napetosti koja se javljaju u realnoj vršnjačkoj grupi. Na taj način deca se jačaju i prevazilaze barijere koje su se javile u vršnjačkim odnosima, grade jednu bolju sliku o sebi samima i stvaraju kvalitetnije odnose u interakciji sa drugim ljudima.
Autor: Maja Antonić