U šumi se okupila družina životinja i veverica je počela da se žali – „Jednom sam bila jako, jako uplašena“. A onda je zec dodao „I ja!“ i majmun „I ja“. Tvor se oglasio „I ja“, kornjača je dodala „jaaaako uplašena“. „Ja ne. Ja se nikada ne plašim“, rekao je pas. „Rrrrr, ribit“, oglasila se žaba. Slon je okrenuo leđa i rekao: „Ja ne volim da pričam o tome...“

 

Žaba se okrenula ka veverici i upitala je: „Pitam se šta je toliko uplašilo?“

„Vetar. Tako je glasan. Povredio mi je kućicu. Uništio mi igračke. Svuda mi je rasuo lešnike. Sve se treslo.“, požalila se veverica.

„Video sam da je neko bio povređen“, reče zec. Rrrrrr, ribit, oglasila se žaba.

Majmun se takođe požalio, „Neko koga volim je otišao. Ja nikako ne volim kada ljudi odlaze, a oni to često rade.“

„Ljudi se takođe svađaju“, začula se kornjača, „Ja se sakrijem ali se oni i dalje svađaju...I to traje i traje.“ „Ljudi i viču“, dodaje tvor, „Niko me ne želi u svojoj blizini, a ja kada se uplašim pustim svoj miris. I što oni više viču ja puštam jači miris.“

„Ja se ne sećam šta se dogodilo, ali znam da je bilo baš loše. Brinem se da se loše stvari ne ponavljaju“, reče lasica

Dok su ostale životinje pričale o svojim strahovima, slon se sklonio u gusto žbunje.

„Mene je neko povredio, ali zato me niko nikada više neće povrediti. Ja umem da grizem i ja mogu porasti. Grrrrr“, zarežao je pas. „Av, av, av“

„Prestani! Ne volim da to radiš“- poviče veverica. „Tako si glasan“, reče majmun. „Plašiš me“, reče tvor pustivši svoj miris.

„Hej zašto si to uradio?“, začudi se pas gledajući u tvora. „Idi ili ću to uraditi ponovo“, odgovori mu tvor.

„Moje srce toliko brzo lupa da moram trčati“, reče zec.

„Molim te, nemoj ići“, reče majmun pokušavajući da zaustavi zeca držeći ga za šapu. „Moram da trčim. Moram što pre da stignem kući i pronađem svoju porodicu“, reče zec.

“Čujem da tražiš svoju porodicu i razumem da imaš potrebu za pokretom. Hajde da pronađemo najbolji način da se pokreneš” neko se čuo.

Hej, gde je kornjača?” upita majmun. “Kornjačo, molim te nemoj da ideš” reče majmun tužno gledajući u kornjačin oklop dok se ona u njemu krila. “Ostavi me na miru. Boli me moj stomačić”, reče kornjača “Ne volim to što pas radi, ni kada laje. Ni trčanje u krug, ni pravljenje buke. Sve je to jako strašno i nikako mi se ne sviđa. Ne volim kada se ružne stvari dešavaju. Nikako to ne volim”, uzviknu veverica

“Ja moram do wc-a”,reče slon i okrenu se.

“Jesi li dobro?”, upita majmun lasicu

“Meni se ovo nikako ne dopada” odgovori mu ona Grrrrr, začu se pas

“Ooo, izgleda da ste zajedno veoma uznemireni, samo to na različite načine pokazujete”- reče jež prilazeći šumskoj družini. “Hajde zajedno da razmislimo šta bi moglo biti od pomoći. Žao mi je što vas je neko nekada povredio ali ne zaboravite ovde ste sigurni. Znam da izgledam bockavo. Ljudi se ponekad plaše da ih mogu ubosti, ali zapravo neću. Nekada se osećam ljuto i isfrustrurano jer ume biti veoma teško kada nisu stvari jednostavne, ali te neću povrediti” - reče jež psu. “Njus, njus, lepo mirišeš”, reče pas ježu. “Potrudiću se da zaslužim tvoje poverenje, ali znam da će nam za to trebati vreme” - odgovori mu jež.

“Bio si veoma glasan, a ja imam veoma osetljive uši”, reče slon psu

“Da, to je tačno, ti ne voliš kada je nešto glasno”, uzvrati slonu jež, “Ali kada je pas lajao ja ne verujem da je on time hteo da te uplaši. On je samo hteo da pokaže kako bi reagovao kada bi neko pokušao da ga uznemirava.” “Dakle, ukoliko vas neko uznemirava, moj posao je da ga naučim kako da vas ne uznemirava. Moj posao je da vas učinim sigurnima. Na primer, ti psu ne treba da režiš ili laješ. Potrebno je samo da mi kažeš šta se dešava i ja ću te saslušati, a onda ćemo odlučiti šta da radimo. Možemo li to da probamo?, upita mudri jež

“Da, ali ja ću to možda zaboraviti”- odgovori mu pas “To je u redu. Ti učiš, a ja ću ti pomoći da naučiš. Mi svi želimo da ovo mesto učinimo sigurnim tako da nema potrebe da režiš ili laješ.” “I ujedaš”, povika kornjača “To si u pravu. Ujedanje nije sigurno. Nekada je teško pričati o onome što se dešava unutar nas , kao I da razumemo kako bismo se mogli utešiti” “Kada se osećate uplašeno ili imate druge teške emocije kao što su tuga, ljutnja, frustracija, posramljenosti ili stid, šta tada radite?”upita jež

“Ja se krijem i boli me stomačić”, reče kornjača

“Ja se sećam šta mi je mama rekla. Ona mi je rekla da treba da delimo sa drugima šta osećamo i pričamo o onome što nas plaši. Oh, a nekada u tim trenucima i jedem. Lešnici učine da se osećam bolje… Iii, nekada ne spavam dobro….iiii nekada pričam previse”- reče veverica

“Ja izgubim glas i jedino što mogu da izgovorim je rrrrrrrrrrriibit. Želim da kažem više I kažem koliko sam uplašena ali jedino što uspem da izustim je rrriibit”-zakreketa žaba

“Ja skačem i jaako brzo trčim..nekada se i povredim”, reče zec

“A ja postanem pravi smrda”- reče tvor

“Ja pronađem nekoga koga ću da zagrlim. Neki ljudi ne vole kada to radim”, reče tužno majmun

“Ja se pretvaram čak i da nisam tu…uskoro i prestajem da budem. Zaista se osećam kao da više nisam prisutna i da ne znam gde sam”, požali se lasica.

“Šta je sa tobom”- upita jež psa. “Ja režim i lajem”, reče pas postiđeno. “Kada to radim ljudi me ne uznemiravaju”

“A ja čak ne volim ni da pričam o tome”, reče slon prekrivajući svoje oči ušima.

“To je istina”, reče jež. “Ti ne voliš da pričaš o tome. Možda ti je strašno da pričaš o stvarima koje su se desile.” “Iako ne voliš da pričaš o tome pitam se da li o tome misliš”, upita ga jež “MmmmHmmm” odgovori slon “Često”- jež “Skoro uvek”- tiho odgovori slon

“Vi ste svi prošli dosta toga i ima smisla da se ovako osećate, ali mi se isto tako čini da vam je potrebna pomoć da ne biste na ovaj način čuvali svoje emocije” - reče jež. Možda mi možemo da naučimo šta je potrebno da radimo kada se osećamo uplašeno, ljutito ili tužno. Rekoše životinje u glas. Te godine, sve male životinje naučile su mnogo stvari, naučile su kako da pišu svoje ime, kako da se igraju zabavnih igara. I veoma, veoma važno, naučili su šta je potrebno da rade kada osećaju strah, tugu, bes i generalno kada se osećaju lose iznutra.

“Meni muzika pomaže da se smirim” - reče veselo kornjača “Ja i dalje volim da trčim, ali sam pronašao i svoje mesto za šuškanje gde se osećam dobro”, reče zec prijanjajući se uz mamu zečicu “Ja sam pričao sa mojom mamom i ona mi je rekla da joj je veoma žao što me je neko povredio. “, reče pas “Ne brini, ja ću te čuvati i samnom ćeš se osećati siturno”, reče njegova mama. “To mi pomaže da se osećam mnogo bolje”, odgovori joj mali pas. “Ja igram odbojku sa mojim drugarima u bari i to mi mnogo pomaže”, uzviknu žaba. “Moj tata kaže da se lose stvari ne dešavaju često i to me čini smirenom”, doda veverica. “Ja sam naučila da dišem. Kada se osetim uplašeno ja obratim pažnju na vazduh koji ulazi i izlazi iz mog tela i to mi pomaže da se smirim”, reče lasica “Ja sam naučio da ljudi iako odlaze postoje i oni koje volim koji se vrate”, reče majmun grleći tvora “Ja sam naučio da sam zaista jedan cool tvor a ne neki mali smrdljivac. Imam prijatelje koji me vole i žele me u svojoj blizini”, pohvali se tvor. “Ja sam naučio da mogu da verujem nekim ljudima”, ponosno reče pas. “…a ja sam naučio da je ok govoriti o stvarima koje nas brinu”, reče stidljivo slon, “ponekad”.

Autor: Chandra Ghosh Ippen

Prevela: Maja Antonić