Često postavljena pitanja

• Zašto se igra koristi u terapiji?

Igra je zabavna aktivnost u kojoj dete uživa i u isto vreme predstavlja prirodni način za dete da uči i upoznaje svet oko sebe. Igra oslobađa od stresa i dosade, utiče na socijalizaciju, stimuliše kreativnost, reguliše emocije, kroz igru dete usvaja veštine... Igračke predstavljaju pomoćno sredstvo u komunikaciji i omogućavaju deci da ispolje ono što ne mogu rečima da objasne. Veliki broj istraživanja ukazao je da igra utiče na pravilan razvoj i učenje.

• Kako funkcioniše terapija igrom?

Terapija igrom odvija se u „specijalnoj sobi za igru“ u kojoj se kreira poseban odnos sigurnosti i poverenja između deteta i terapeuta. Dete dobija apsolutni fokus terapeuta kroz koji reflektuje ono što dete radi, reaguje i interveniše u situacijama kada je to potrebno. Na terapeutu je da prepozna detetovo potrebu i reaguje na nju, ali i da postavi minimalna ograničenja koja imaju za cilj kreiranje sigurnog okruženja. Igra se odvija na nivou koji se nalazi van naše svesnosti, na nesvesnom nivou pa tako terapija igrom obezbeđuje sigurnu psihološku distancu od detetovih problema i dozvoljava ekspresiju misli i osećanja. Detetu se daju strategije za savladavanje poteškoća sa kojima se suočava u životu a koje ne može da promeni. Terapija igrom se razlikuje od igre uopšteno u delu kada terapeut pomaže detetu da prepozna i razreši poteškoće. Terapija igrom gradi prirodne puteve za učenje dece o sebi samima i odnosima sa svetom koji ih okružuje. Kroz terapiju igrom deca uče da komuniciraju sa drugima, da ispoljavaju osećanja, menjaju svoje ponašanje, razvijaju veštine rešavanja problema.

• Kome je terapija igrom namenjena?

U terapiju igrom uključuju se deca koja mogu imati emocionalne ili ponašajne poteškoće (anksioznost, depresija, strahovi, agresivno ponašanje, neuklapanje u vršnjačku grupu...), deca koja su prošla stresni ili traumatski događaj (hospitalizacija deteta ili člana porodice, razvod roditelja, dolazak prinove u porodicu...), usled razvojnih teškoća (ADHD, Autistični spektar, nezrelost opšteg razvoja), usled ispoljavanja telesnih simptoma bez organske osnove (enureza, opstipacija i enkompreza, glavobolje).

• Da li je dovoljno da dolaze samo deca?

Dete jeste individua, jedinka za sebe ali je i deo sistema koji na njega svakodnevno utiče. Ukoliko bi se porodica držala starih navika i obrazaca, velike su šanse da će se neka od neželjenih ponašanja ponovo javiti. Svaka porodica ima neku svoju dinamiku i obrasce po kojima funkcioniše, a pored toga roditelji su najvažniji uzor deci s’toga veoma je važno da i roditelji menjaju neke obrasce koji se procene kao neadekvatni kako bi čitav sistem bolje funkcionisao. U našem centru posvećujemo veliku pažnju psihoedukaciji roditelja.

• Kako izgleda čitav proces?

Za koji god od naših programa roditelji pokažu interesovanje, protokol je isti. Nakon što nas roditelji kontaktiraju zakazujemo termin na koji dolaze samo oni. Dolazak roditelja bez dece ima tri značajna cilja, prvi - da roditelj slobodno, bez ustezanja i distrakcije može da iznese što realniju sliku situacije, drugi – da dete ne sluša o sebi u negativnom kontekstu i ne stvara negativnu sliku o sebi i treći – kreiranje odnosa poverenja izmedju roditelja i terapeuta pre ostavljanja deteta samog. Na inicijalnom sastanku bliže se upoznajemo sa razlozima koji su uslovili dolazak roditelja, o funkcionisanju i navikama porodice i definišemo terapijske ciljeve. Idealno ukoliko je moguće da inicijalnom sastanku prisustvuju oba roditelja, ali nije obavezujuće. Potom se, u zavisnosti od procene, počinje sa terapijskim procesom deteta a roditelji bivaju uključeni po potrebi. Kasnije dolaske roditelja može inicirati terapeut ili sami roditelji.

• Koja je dinamika susreta?

Dinamika susreta je u najvećem broju slučajeva jednom nedeljno, a trajanje seanse zavisi od uzrasta detata i tipa rada (individualno ili grupno), od najmanje 30 do najviše 60 minuta. Kontinuitet dolazaka je od velikog značaja za sam proces. Redovni susreti utiču na kvalitet rada i brzinu ostvarenja cilja, naročito kod dece sa kojom se teže uspostavlja odnos poverenja.

• Koliko terapijski proces traje?

Trajanje terapijskog procesa zavisi od individualnih potreba, karakteristika, kao i razloga upućivanja deteta. U praksi se pokazalo da se nakon 10 termina mogu videti rezultati rada. Nekada se promene u detetovom ponašanju mogu uočiti i ranije, a nekada taj proces može trajati i do dve godine ukoliko se radi o visokom stepenu anksioznosti ili konstantne izloženosti deteta nepovoljnim uticajima iz okruženja. Kada je u pitanju rad na traumi potreban je značajno duži period kako bi se ostvario odnos poverenja i sigurnosti, što je preduslov za dalji rad i napredak.