Svako dete je individua za sebe i rađa se sa određenim karakterom. Ono što se kroz život gradi su veštine, navike, znanja čija usvajanja zavise od velikog broja faktora. U prvim godinama života deteta roditelji su osobe koje imaju najveći doprinos u građenju temelja za razvoj pojedinca. Ta gradnja se širi na više nivoa i odnosi se na to kako će dete videti sebe, koliko će biti slobodno da istražuje svet koji ga okružuje, da li će biti slobodno da ostvaruje socijalne kontakte i na koji način, koliko slobodno će usvajati nove veštine i drugo. Načini kako roditelji tome doprinose su različiti a neki od najznačajnih su koliko su responsivni na detetove potrebe, kako podstiču dete i reaguju na uspeh odnosno neuspeh i kakav model pružaju svojoj deci putem ličnog primera.

Ovih dana po društvenim mrežama prisutni su brojni sadržaji sa aktivnostima koje možete da sprovodite sa svojom decom. To je zaista sjajno za roditelje kojima je lakše da im se sve nalazi na jednom mestu, kao i za one koji nisu prirodno kreativni (što je potpuno u redu). Iako u internet prostoru polako dolazi do zasićenosti takvim sadržajima iskreno verujem da niko nije doslovno mislio da je u ovoj situaciji izolacije potrebno da se igrate sa decom po cele dane i budete im non- stop zabavni. Takvo očekivanje može prevashodno biti frustrirajuće za vas jer je nerealno ostvariti ga ali isto tako nije dobro ni za detetov psihološko emocionalni razvoj. 

Često u razgovorima sa roditeljima kada želim da im približim kako neki procesi funkcionišu koristim metaforu. Zamislite da ste sa detetom došli do šume, dete vas upitno gleda pogledom „Smem li da se poigram“ Vi mu se nasmejete i potvrdno klimnete glavom. Ono se zaigra, lepo mu je. Istražuje dublje, pa još malo dublje ulazi u šumu.

JE KVALITETAN ODNOS KOJI ĆETE SA NJIM IZGRADITI

Na nedavnom intervjuu na pitanje koju bih poruku roditeljima poslala za kraj, moj odgovor je bio „Gradite kvalitetan odnos sa svojom decom“. Što sam duže u psihoterapeutskoj praksi, sve više mi se nameće značaj odnosa roditelj – dete. Možemo završiti stotine edukacija i pružiti detetu u terapijskom procesu sve najbolje od nas, što nekada zaista detetu promeni život na bolje, medjutim uvek ostaje ono što je jače, značajnije, važnije a to je izlečiti/ojačati odnos izmedju deteta i roditelja.

Sa osećajem odgovornosti se ne rađamo, niti je možemo izgraditi u odraslom dobu. Dakle da bi naše dete postalo odgovorna osoba na tome je potrebno da radimo još od najranijeg doba. Često su u našoj kulturi prisutne rečenice „Neka, ja ću“ ili „Život će ga ionako mučiti, nek uživa dok je dete“. Jedini efekat koji dobijamo preuzimanjem odgovornosti od deteta je da mu ne pružimo šansu da bude samostalna odgovorna osoba. Potpuno nesvesno i sa najboljnom namerom ga životno onesposobljujemo.

Prošlo je dosta vremena od kako sam napisala poslednji tekst... Definitivno to sa pisanjem ne ide baš po narudžbini, naročito ukoliko želite da date svoje, autentično viđenje neke stvari. Kao i većina mojih prethodnih tekstova i ovaj dolazi iz „specijalne sobe za igru“ u kojoj radim i sa roditeljima.

Uticaj Korona virusa je sve veći i utiče na svakodnevno funkcionisanje porodice i samim tim predstavlja neizbežnu temu u svim segmentima života koja dotiče i najmlađe. Činjenica je da deca primećuju promene koje se dešavaju i da svakako ne treba da budu lišena informacija. U tom kontekstu bitno je imati u vidu da detetova mašta može da napravi situaciju mnogo strašnijom nego što ona zaista jeste i u skladu sa tim važno je dete informisati. 

Problem nemogućnosti pružanja apsolutne roditeljske zaštite javlja se sa polaskom deteta u vrtić gde roditelj ostaje pred vratima a ono ulazi u novi svet, svet vršnjaka. Stvaranjem odnosa i izgrađivanjem mesta u vršnjačkoj grupi dete stvara temelje socijalnih odnosa. 

 Prvo dete je na putu, puni ste sreće, očekivanja, ali i potpuno opravdanih strahova. Pripremate sobu, odeću, kolica i sve ostale neophodne sitnice. Verovatno ste već prošli literaturu kako biste bili što bolji roditelji, pohađali škole roditeljstva, učili od ljudi iz vašeg okruženja i zarekli se da nećete praviti iste greške kao što su vaši roditelji. I tako sa svim pripremama koje ste upriličili dolazi na svet maleno biće koje ne može da ima predstavu o tome koliko je ljubavi utkano u njega i pre nego što je došlo na svet. I tako, prolazi neko vreme dok se „vežbate“ u roditeljskoj ulozi uz neminovne greške koje su sastavni deo života dajući maksimum sebe. I taman kad ste se ušuškali u svom veličanstvenom triju dobijate vest da će se broj članova porodice proširiti.

Iako se sve više približavamo ravnopravnosti polova i smanjenju linija jasne podele rodnih uloga, u našoj zemlji su i dalje žene te koje više vremena provode brinući se o deci.