Zašto je igra važna

devojcica se igra

Primena igre u dečijoj psihoterapiji proizašla je iz poznate pojave da je verbalno izražavanje dece vezano za apstraktno mišljenje koje se razvija relativno kasno, oko šeste godine života i dograđuje se sve do kraja ranog školskog uzrasta. 

Navedeni razlog, odnosno karakteristika emocija i afekata da se pojmovnim putem teško menjaju, čine decu teško pristupačnom metodama verbalne psihoterapije. Deca pre puberteta koja bi bila sposobna, voljna da pričaju o svojim konfliktima i stahovima, teško bi znala da ih formulišu zbog neizgrađenosti introspekcije. Ovu teškoću rešava drevno iskustvo, da deca pomoću igre prikazuju svoje teškoće i da ispoljavaju sve ono sa čime su zaokupljeni. 

Stvari i događaji iz životnog okruženja za decu su nesrazmerno, nepojmivo složeni i ogromni i mogu da ih nadvladaju uz podršku odraslih, sa umanjenim predmetima sa minimiziranom imitacijom stvarnosti.  Mogućnost je davno prepoznata. Čovek je dao u dečije ruke umanjene predmete sveta, lutku, šerpu, životinje...IGRAČKE.  Igračke čine svet manje opasnim, pitomijim. Igračke i igre koje se često ponavljaju omogućuju upoznavanje sa svetom, učenje, rukovanje sa stvarima i situacijama, identifikaciju, manipulaciju, razvoj ličnosti.  

Osim predmeta, često i emocionalni doživljaji, događaji, sopstveni afekti i emocionalni odnosi sa odraslima kao i pozicija deteta u životnom okruženju premašuju dečije mogućnosti. Deca od nerešivih situacija, osećanja, teških napetosti i doživljaja oslobađaju se kreativnom snagom aktivnog ponavljanja doživljenog u igri. Tako kreativna aktivnost, igra, postaje istinska mogućnost. Deci nije potrebno identično ponavljanje situacije, njihova je potreba da se oslobode napetosti, dovoljno im je da doživljeno prenesu u igru.   

Ova pojava se može iskoristiti u terapijske svrhe, ukoliko je potrebno, u igri se može osigurati analogno dešavanje u stvarnosti. Svet igre se može preneti na stvarnost, ono što je dete promenilo i prenelo u igru, mi možemo vratiti u stvarnost. Zato je moguće da u toku spontane igre, preko ponašanja u igri upoznamo dete, a inverzijom igre postaje moguće da se menja i osnovna motivacija i ponašanje, da se razgrade pogrešne forme i da se izgrade novi oblici ponašanja. Dok se igramo sa detetom, pružamo mu oslonac i model ponašanja i otkrivamo njegove osnovne probleme.

*Preuzeto sa sajta http://www.integrativ.org.rs/