Зашто је игра важна

Примена игре у дечијој психотерапији произашла је из познате појаве да је вербално изражавање деце везано за апстрактно мишљење које се развија релативно касно, око шесте године живота и дограђује се све до краја раног школског узраста. 

Наведени разлог, односно карактеристика емоција и афеката да се појмовним путем тешко мењају, чине децу тешко приступачном методама вербалне психотерапије. Деца пре пубертета која би била способна, вољна да причају о својим конфликтима и стаховима, тешко би знала да их формулишу због неизграђености интроспекције. Ову тешкоћу решава дрeвно искуство, да деца помоћу игре приказују своје тешкоће и да испољавају све оно са чиме су заокупљени. 

Ствари и догађаји из животног окружења за децу су несразмерно, непојмиво сложени и огромни и могу да их надвладају уз подршку одраслих, са умањеним предметима са минимизираном имитацијом стварности.  Могућност је давно препозната. Човек је дао у дечије руке умањене предмете света, лутку, шерпу, животиње...ИГРАЧКЕ.  Играчке чине свет мање опасним, питомијим. Играчке и игре које се често понављају омогућују упознавање са светом, учење, руковање са стварима и ситуацијама, идентификацију, манипулацију, развој личности.  

Осим предмета, често и емоционални доживљаји, догађаји, сопствени афекти и емоционални односи са одраслима као и позиција детета у животном окружењу премашују дечије могућности. Деца од нерешивих ситуација, осећања, тешких напетости и доживљаја ослобађају се креативном снагом активног понављања доживљеног у игри. Тако креативна активност, игра, постаје истинска могућност. Деци није потребно идентично понављање ситуације, њихова је потреба да се ослободе напетости, довољно им је да доживљено пренесу у игру.   

Ова појава се може искористити у терапијске сврхе, уколико је потребно, у игри се може осигурати аналогно дешавање у стварности. Свет игре се може пренети на стварност, оно што је дете променило и пренело у игру, ми можемо вратити у стварност. Зато је могуће да у току спонтане игре, преко понашања у игри упознамо дете, а инверзијом игре постаје могуће да се мења и основна мотивација и понашање, да се разграде погрешне форме и да се изграде нови облици понашања. Док се играмо са дететом, пружамо му ослонац и модел понашања и откривамо његове основне проблеме.

* Преузето са сајта http://www.integrativ.org.rs/